El sol en la cara
(Sunce na licu)
Za Janinu
(1999-2002)

na srpski prevela Danijela Pavlica

 

 
 

Šta se radi kada nam sunce bije u lice? To se jednog dana nije upitala velika žena kada se probudila i pogledala kroz prozor. Daleko od kiše, vetra i hladnoće ju je nešto povuklo, kao kakva nevidljiva vrpca na leđima. I planirala je da sledi tu vrpcu da bi joj bilo bolje. To je uvek funkcionisalo, čak i danas. I sutra i juče. U svakom slučaju sleti joj baš u ovom trenutku mala crna ptica na ivicu balkona i grakne:“Da li da ti....“ „Ne, već znam“, reče velika žena i odlete na njeno ostrvo.

Osunčano lice se ponovo stopi sa okolinom, to je i ostrvo primetilo, jer je sada bila kod kuće.

Šta se radi kada nam sunce bije u lice? To se upitala sledećeg jutra jedna velika žena i veoma se obradova, jer je znala odgovor i izađe iz kuće. Odjednom iziđoše i mozak i srce ; i tako je tumarala po plaži, istraživala mnoge delove svog ostrva, saklupljala i sijala. Mnogo stvari su želele da idu s njom kući, pa je na žalost morala da obeća onoj grani ili kamenu da će se vratiti sutra i najverovatnije svratiti kod njih, pošto su se svi osećali dobro u njenoj bašti.

Uveče bi se smestila na morski greben i pustila da joj more miriše noge. „Hm...ukusno“ reče more. „Dođi malo, želim da ti pokažem toliko toga.“ „Rado“ reče velika žena i skliznu u vodu. U moru je bilo je toplo i prijatno, no nikog nije čudilo, pa ni malu pticu, to što uvek ima istih muka kada dođu njegove prijateljice.

Lepo što si mi donela malo sunca“ radovala se voda, a velika žena se nasmejala. Bila je srećna. Ronila je kroz male pećine, posetila je mnoge svoje prijatelje ribe, čak i malog raka na morskom dnu. Moruna, dole levo, joj je dala nekakav poklon, a drugi stanovnici mora nisu bili ljubomorni. Kada je pozdravila i zagrlila i poslednjeg korala, skoči natrag na plažu.Kamenje i granje je već nadiralo, primeti žena dok je šetala po ne više tako toplom pesku. „Videćemo čega ću da se sutra igram s onima“pomisli na putu ka kući.

Smestivši se u krevet brzo popuši još jednu paklu cigareta dok joj zvezde ne ukazaše pažnju i ne krenuše ka njoj. „Hej, vi“ reče velika žena.“Zdravo, sunčevo lice“ rekoše zvezde „da li smemo da ti svetlimo noću?“ „O, da, molim vas:“ odgovori lepo lice,“samo, ostanite dugo.“A zvezde su dale najbolje od sebe što je bilo dovoljno dobro(tako su mislile). Obavestile su sve svoje daleke rođake kako bi im pravili društvo pri osvetljavanju.

Susedne galaksije su se pre svega čudile tome da može da se posmatra kako malo sunce sija na svom sunčevom ostrvu. „Pogledaj tamo“reče Andromeda „tamo dole sija nova zvezda“. „Ne, gluposti“, mrmljali su drugi. „To je samo naša Sunčica koja se pojavljuje kada mi odjednom pričamo.“ „Ah, da“ mrmljala je Andromeda“to uvek zaboravim....slušajte, a zašto mi svi možemo da pričamo tek kada se pojavi Velika Žena? Zar niste o tome razmišljali?“ druge galaksije počeše da se uznemireno došaptavaju. „U redu, to sigurno ne znam, ali sam čula da je navodno neka mala crna ptica počela s tim. Izgleda da je tamo dole prava stvar.“ . „Ali, zar nije istina da je naš život ono što od njega napravimo?“ „Hm.....izgleda da ima izuzetaka“ zaključiše ostale galaksije. „Kada na sunčevo lice padne sunce, ono će nas sve obasjati.“ Kratko su razmišljali.“Pa, onda bi trebalo bolje da pogledamo da li je ona tu,...hm?“ Andromeda je malo oklevala “Mislim da to nije poenta. Važno je da smo svi živeli.“
 

I izađe sunce.
 

No, bolje da kažemo :koren. „Grmngrml“ uvek bi to pomislila kada bi je nazvali granom. To je zvučalo tako preterano, kao „Ja sam koren“ ili nešto slično tome. To niko nije znao. Uopšte, korenje je uvek bilo nekako podmuklo, i to zato što je bilo ćutljivo a i živelo je stalno pod zemljom. Život je već umakao ovim mrzovoljnim savremenicima, ponajmanje ono zelenilo, svetlost koju smo navikli da viđamo s desna gore.

Korenje je sve smatralo groznim, tamnim, vlažnim, memljivim i bljak. Tako je ono provodilo dane i noći ( za njih to nije bilo od značaja, kod korenja je uvek noć), da bi moglo da plače u sebe jer nije želelo da da bilo kome ili čemu sakupljenu tečnost iz sebe. Radije ju je guralo u sebe kroz najfinije žilice i kanale koji se vremenom ukopaju. Ono je volelo miris kleke, ali , na žalost, nije znalo baš kako ona miriše, jer je korenje mirisalo samo na đubre i humus. Klekin partner odozgo je morao da joj pruži ovu genetičku informaciju pre nego što ju je zasadio.

Nije teško da se otkrije da je malo korenje vodilo pre nesrećan život i da je moglo , sigurno bi se već dobrovoljno razvelo od kvrgavog korenskog života. Ali i to je bilo mlitavo. Zbog toga se korenje jedilo i svake godine postajalo sve više zgranjeno i skorenjeno.

I tako sve do dana kad se desio merotres. Na početku se gotovo nije ni osetio.Tlo je neprimetno počelo da vibrira , a onda sve jače i na kraju poče nevreme i pometnja da se korenju zaista slošilo od uzbuđenja. Strašno se uplašilo . No, iako je sve moglo da ispadne bolje, od panike su čak i potočići suza presahli na nekoliko sekundi.

I onda izađe sunce. Izgledalo je kao da im je na sred lica (greška- korenje nema lice). Nešto tako lepo korenje u svom životu još nije videlo(greška- ono nije videlo ama baš ništa), a ruke, koje podigoše ka gore, bejahu pune topline i mirisaše dobro.

O, kakvo čudno korenje. Tebe ću lepo ukrasiti.“ reče sunce i odvuče korenje.“Kako sad?“ pomisli korenje.“Lepo? Mene? Mora da sam pogrešno čuo. Najverovatnije ću biti spržen.“ No, korenje veoma pogreši. Gotovo i ne došavši tamo gde je trebalo, bilo je oprano, umiveno i izribano tako da je moglo samo sebe da miriše. No, kako je bilo obrađeno, moralo je malkic da plače, jer nikada nije ni sanjalo o nečemu tako predivnom. Dobilo je ljupku formu, mirisalo je tako dobro i sijalo je. Prolazilo je kroz mnoge ruke koje su bile tople i dobre i koje su ga mazile. Korenje je na kraju bilo srećno što je živo. Potpuno je zaboravilo da je ranije na onoj određenoj skali bilo zapravo mrtvo.

A noću, kada bi sklopilo oči, videlo je samo kako sunce izlazi, pred njegovim očima- i skotrljalo bi veliku suzu radosnicu niz svoju savršenu figuru.
 

Second special: The ocean

Subba Subba“ pravi more. Da, lepo ste čuli, ono pravi „Subba Subba“ jer prema uobičajenom mišljenju more pravi „šuš“ili čak „pljus“, no samo more je smatralo da pravi „Subba Subba“. I ko bi hteo da mu zabrani, jer more je bilo veliko i moćno; njegovo mišljenje je imalo težinu. Ono je , pak, imalo i svoje bubice. Jedna bubica je bila ta da mu je rad vremenom postao previše značajan. Poplava tu, plima ovde, oseka tamo- stari okean, uvek pod stresom. Otežavajuća okolnost je bial ta što je more mrzelo da radi u tami. Nakon jedne svađe sa suncem, pre 324592870908734514 milijardi godina, koje ag je naljutilo time što je još 25 metara u njemu svetlelo. „Haha“ pomisli more. „Subba Subba“. Vlaga je bila mišljenja da će šala vremenom prestati, no vrag je odneo šalu. Tako je more postalo tamno i , shodno tome, i lepo melanholično. Takva su mora. Tako im i treba kad se svađaju sa suncem.

Jednog mirnog dana more se dosađivalo na svom omiljenom ostrvu, kad mu pade nešto toplo na lice.“Hui“pomisli more „Šta je ovo sad. Da li je to sunce počelo da se ljuti na mene?“ A zapravo nešto toplo, svetlo skliznu u svoj element i osvetli ceo okean. Spontano se napravi žurka za sve one kojima je nedostajala svetlost, a more je bilo srećno kao što nije bilo proteklih 324592870908734514 milijardi godina.

Pored toga, obala zemlje se ugrejala za oko 12 stepeni, a ledeni bregovi se otopiše. To je moru bilo super, no za vrste koje su naseljavale veliki ostatak zemljine kugle bilo je loše. No, na sreću jej Bog u svojoj mudroj promisli pre nekoliko dana počeo da izdaje potvrde o pravu na život.

Kada je Sunčica izašla iz vode, njeno ostrvo osta netaknuto, jer je ono slučajno bilo i omiljeno ostrvo mora, a elementi se nikad nisu preprečili bogovima.

Alo, slušaj vamo!Preskači ovamo, evo ga stiže joj jedan tornado! Požuri! Ej, ne vuci se, ajde, opet moraš da ideš. Jesam ti rek’a da praviš talase? Da, jeste! Nisam rek’a? Pa radi to! Požuri! Tako, a sad još jednom lepo tamo! Da, dobro je! Ne, pazi! Pusti more da na miru pravi moretres!

Vetar je imao puno posla. Šef ga je oterao s ove, doduše, male planete.U svakom slučaju šef je želeo puno nereda, i to u vremenu. Pauze su bile retke, uvek se duvalo tamo vamo. Nije bilo slatkiša. Vetru je 28 sati trajao dan, 8 dana jedan nedelja, a godina kao mesec. Bilo mu je svejedno. I tačno svih 8 nedelja ( sa danima od 28 sati) bio je odmor, a on je mogao da ode na ona mesta koja su mu se sviđala, koje je voleo.

Onda bi nežno duvao po plaži i video sjaj na horizontu, prešao nežno kroz njenu kosu i poljubio njene oči. Naravno, nije išao na ona mesta na kojima bi svetlucajućim bićima bilo neprijatno, u svakom slučaju pošteno se namučio.

Zdravo vetre“ reče tad Sunčica „Lepo što si ovde, hoćemo li da se igramo badmintona? „ „Da, važi“ bi tad odgovio vetar i do iscrpljenosti bi trčali za lopticomi čak bi se i velika žena strašno namučila , jer je vetar mogao i nju da podigne. To je što se tiče loptice za badminton.

Onda, kada je sunce isrpljeno palo u svoj krevet, vazdušni prijatelj bi seo kraj nje i doneo joj topli vetrić....Zato što je žena mrzela kada joj noću duva hladan vetar. Osato bi do sledećeg jutra, nakon što je vodio kroz noć bez verta, polako bi otišao i ponovo nastavio da radi prokleti glupi posao.
 

A onda je otišao na odmor.

Zvezde su znale šta je vreme. Svi svetovi koje su neprestano osvetljavale bili su više ili manje prijemčivi za njihov rad, neki su bili velikodušniji, neki cicije. Jednog dana, kadasu se okrenule ka planeti Zemlji, padoše sa oblaka. Otkrile su jednu mrlju koja je odbijala svetlost. I to peramnentno. Zvezde se isprva duboko uznemiriše, a onda se veoma prijatno iznenadiše ovom predstavom.

U svakom slučaju je na Zemlji sijala jedna tačka, svetla kao sunce, koja očigledno nije bila u srodstvu sa njihovom prijateljicom i koja se u ovom zvezdanom sistemu inače rado širila.“O, ne opet Supernova“ pomisli zabrinuto Alpha Centauri. Ali ostali su mu lepo govorili. „To nije nikakva Nova....To mora da je nešto posebno, a pre svega slatko, jer svetli ljubazno i sa osmehom- a pra svega svima nama.“ To je bilo tačno. Zvezde su bile zaslepljene tolikom lepotom i elegancijom i konačno odlučiše da je mala tačka bila vredna njihove pažnje. I to je bio početak predivnog prijateljstva.

Sunčica je sedela na svom ostrvu i sijala u noći.Primetila je da su zvezde postale nemirne kada su došle kod nje. „Hej, vi“ reče žena.“Mislim ad je u redu ako i ja vama malo svetlim, jer se misli da to vi radite već 238467356823945099832387 milijardi godina, moliću lepo.“ A zvezde se radovaše što je konačno neko znao da ceni njihov rad. „Ko si ti, lepa Sunčice?“ upitaše je. „Iz kog univerzuma dolaziš? „Dolazim iz mog, a vi?“ odgovori ona. Tako mudar odgovor zvezde ne čuše od kada su primetile da nisu same.

I tako su zvezde i Sunčica pričale neko vreme dok im nije palo na pamet da su tek sada, kada su pronašli veliku Sunčicu, zapravo ovladali verbalnom komunikacijom . I od tada, u celom univerzumu svih svetova i stvari postoji novo sazvežđe „Velika Sunčica“.

I rekoše zvezde svim svojim priajteljima da danju i noću svetle za drago malo sunce. Ono je s vremena na vreme bilo tako svetlo i čudesno, da se nebo nije moglo videti od silnih zvezda.
 

Extra: The Cigarettes

Kada je velika žena želela da bude sama, pušila je paklu cigareta da niko ne bi mogao ad je vidi. Tako je pravila maglu oko sebe i niko nije mogao da dopre do nje osim, naravno, samih cigareta.One su bile diskretne i pune razumevanja, Sunčica je mogla da se osloni na njih.

Iz toga učimo: veštački oblaci su dobri, zapravo manje od zaklonjenog sunca.

Za cigarete već postoje različite vrste sreće. I naravno nebrojeni broj različitih sklonosti ka istim. No, jedan je bio zakon- koga je popušila Sunčica , išao je na nebo, s amalim, ali finim ograničenjem, a to je da mora da bude ukusan. A Sunčica je bila izbirljiva i to ne samo kod malih crnih ptica, već pre svega kod materijala za zavijanje duvana. Bilo je važno da cigarete ne donose kišu ili sneg kao drugi oblaci. Zbog toga im je bilo gotovo zabranjeno da dime kojekude. No, bili zaboravljeni ili zapaljeni za duvansku robu bilo je obično sranje.

Dakle, da utvrdimo:

Cigarete koje popuši velika žena idu na nebo. Oni, koji u njenoj blizini pućkaju imaju sreću što udišu njen vazduh, no ostaje im da sanjaju o tome da će sa suncem negde praviti maglu. A to nije bilo loše, smatraše pakle koje je još nisu videle.