Odmor od mozga
Za Janinu
(1999-2002)

na srpski prevela Danijela Pavlica

 

 
 

Šetao jedan gavran plažom i čudio se kako je dospeo u netipično okruženje za kreštavu pticu.Odleteo je do sledećeg kamena u vodi, naciljao ga elegantno- no sunce je blesnulo i on glatko pade u previše toplu vodu. Ali, kako gavran još nikada nije bio u moru i , naravno, ne zna da pliva, oprezno je zaronio prvi put i na tom putu ka morskom dnu odluči da razmisli šta će da preduzme. Lako plavetnilo je prekrilo svet a za vazdušne odnose ne premala crna ptica oseti se apsurdno. Zapravo, osećala se sasvim dobro, samo, naravno, nije imala vazduha.

Da se već nije bavila apsurdnošću ovog neobičnog sveta, sigurno bi se uplašila što ovaj mlečni horozont vodi u senku. «Hm,šta može tamo da mi se desi», pomisli gavran i napravi pozu kao da je u pozitivnom iščekivanju.

Čuo se promukao, no ipak elegantan glas:»Zdravo....Ko si ti, ptičice?» «A, tako. Pa ja sam gavran. A ti, veliki stvore?» «Zovu me delfin- živim u ovom svetu.» «Zanimljivo», reče gavran «i šta ćemo sada da radimo?» «Možemo da se malo igramo, ti i ja. Dođi.» «Ti, velika delfinko, ne mogu da se pokrećem tako dobro, da li bi mogla, molim te, da mi pomogneš?» «ok, drži se čvrsto za moja peraja, ali nemoj tako jako da me grebeš!» «dobro» reče gavran i oseti kako je zaštićen u novom svetu.

I tako su oboje putovali kroz morski svet, naljutili su malu ajkulu, meketali sa morunom,mirisali su na ražu i pravili kulu od peska na morskom dnu. Kada su oboje seli na dno, mali gavran odjednom primeti kako više ne može ništa da kaže. «Hhp. Hhp.» «Molim?» reče delfinka. «ko šta?» «Hhp.» škripnu gavran i morao je da doda da mu se zavrtelo i pomračilo u glavi. »Gavrane, pa šta se dešava? Hej, pomozi mi da gradim ovde, haaalooo, odgovori! » No, umesto odgovora, mali gavran sklopi oči i umre. Delfinka je bila skroz tužna, no da li je plakala ne mogu da posvedočim, jer bi morala da se domogne površine. U svakom slučaju gledala je sasvim pometeno i zakopala je svog novog prijatelja ispod lepe svetlucave školjke.

Posle nekoliko dana morala je da prizna sebi da ne može da zaboravi ptičicu. Pored toga nije mogla da spava i bila je potištena, osećala je u svojoj delfinskoj duši nešto što bi moglo da se nazove......»Hm, šta je to?» mrmljala je velika žena i raspršila se u jednom jarkom bljesku. Ponovo se našla na mestu sa koga je izbacila iz sfere nešto malo crno i približila ga znatiželjno sebi .»O, dobro. Paradoksalni skok kroz vreme. Zašto se nisam ranije setio toga» «Zdravo,mali gavrane, volim te, ali ne možeš ovde da ostaneš. Moramo da idemo kod tebe milom ili silom.» Gavran je pogledao srećno i bilo mu je svejedno. Jer, nekad je gavranovima i delfinima potrebno samo 2,91897826 sekundi da shvate šta je dobro. «Sve je jasno» reče crna ptica «no, moraš čvrsto da se pridržiš za moja leđa.» «Hoću» reče velika žena i otpliva do površine vode. Delfin se probio do leđa male kreštave životinjei oboje odletoše u pravcu kopna. «Pogledaj šta sve ovde možemo da radimo» reče gavran »ali hajde da prvo odemo do mene i spavamo. Umoran sam.» «Ok» reče delfinka jer je i ona bila umorna. Oboje legoše u krevet od perja i voleše se.Oboje su puno sanjali i mazili se.

Kad se sunce pomolilo kroz gavranov prozor, što je nesvakidašnji prizor za zemlju gavrana, probudi se crna ptičica sa lupanjem u grudima i okrenu se ka velikoj ženi. Sunčevi zraci su milovali njegovu delfinku tako da je cela njegova gavranska kuća utonula u prijatno plavo. «Zdravo...lepa velika ženo»reče gavran. «Zagrli me, molim te» Ptica zari svoje kandže u besramna leđa žene i dok je grebao drugi kvadratni metar nje, začudi se što je i dalje delfin tako miran. Isuviše mali gavran drmusao je tako snažno kao što mali gavran i može da drmusa velikog delfina i uspaniči se kao- gavran. «Velika ženo, alooo, kaži nešto...kaži nešto. Hteli smo danas da gledamo trke na Amselu i uopšte mi...» Mali gavran je bio veoma tužan, a kako je bio pod vodom nije moglo da se vidi da plače. No, on je plakao 14 gavranskih dana i nije znao šta da radi. Jer, velika delfinka je uzela njegovo malo srce gavrana i otišla tamo odakle je nestala. Tako se mala kreštava ptica prišunjala velikom delfinu i pokušla da ga sahrani u pesku. No, to se nije pokazalo kao jednostavan put,i bacio ju je u more a sa hrida je video kako njegova velika žena nestaje u magli.

Gavran još uvek nije mogao da shvati šta se dogodilo. No, izvesno je da to nije bilo pravedno.. «Ako velika žena ima moje srce, zašto sam još uvek ovde i tužan.... To se ne sl....» i mali gavran nestade.

Ponovo je sedeo na uglačanom kamenu sa koga je pao u more i osetio je kako je lagan. A kada je delfinka izronila iz mora i pogledala ga, skotrlja se gavranska suza niz obraz. «Šta se ovde dešava?» upita gavran. «Mi smo jedno drugom ukrali srce» reče velika žena «i, izgleda da je to bilo ispravno. Mislim, to mora tako da bude.» «Ah, tako. Misliš, da ja sad imam srce delfina a ti srce gavrana?» Velika delfinka pogleda svog malog gavrana svojim velikim zelenim očima ...i poljubi svoju pticu i reče tiho »Ne, zapravo ne.»

A ovo je sve drugo osim kraja ove priče ; )