Za Bea,
koji se verovatno zabavlja na Beo- nebu



na srpski prevela Danijela Pavlica

Photos: Sabine Sinner



„Među kratkim vestima na drugoj i trećoj strani novina, čija je prva strana ispunjena jezivim slavnim delima ljudi, s vremena na vreme može da se pročita o požaru u cirkusu i o trovanju velikih životinja. Sećaćemo se životinja tek kad njihovi poslednji primerci, kao kakva  vrsta dvorskih luda iz srednjeg veka, nestanu u beskrajnim mukama, kada gubitak kapitala vlastele neće moći vatreno da štite podanici u eri izradnje betonom. Velika žirafa i pametan slon su >oddities<, o kojima slabo da neki dovitljivi školarac pravi šale. Oni u Africi, poslednjoj zemlji koja je bezuspešno želela da zaštiti svoja jadna plemena od civilizacije, prave saobraćajnu prepreku sletanju bombardera u sledećem ratu. Njih će sasvim ukloniti. Izostala je neminovnost estetskog ogledanja na Zemlji koja postaje razumna. Prestanak demonizacije se vrši kroz neposredan uticaj čoveka. Vlasti nisu potrebne nikakve nominozne slike, ona ih industrijski proizvodi i kroz njih ulazi u ljude.“ 

Theodor W. Adorno
Čovek i životinja, 1954.

 
 
     
 

Predgovor
 

Nije lako malim ajkulama u dubini mora, uglavnom su usamljene i tužne. Sa njima niko neće da se igra, ili da sa njima ode u bioskop; njihova glad je prosto prevelika i bezobzirna. Čak i Juri, mala siva ajkula, ima ovaj problem. Njemu je uvek bilo veoma dosadno, a kako još nije znao kako se zaista lovi, često je imao napade životinjske gladi. „Hrmpf“ mrmljao je dok je jednog ranog morskog jutra praznog želuca jurcao po koralnom hridu. Imao je dogovor sa svoja dva jedina prijatelja, sestrama garnelama, Katjom i Mihaelom. Išli su u isto školjkasto odeljenje i povremeno su nešto radili zajednički. Danas su hteli da bleje ispred supermarketa od korala u obliku mozga, da krišom piju kolu doktorskih riba i najverovatnije da pokušaju da popuše po jednu cigaretu. To nije bilo lako pod vodom jer se vatra stalno gasila.  

Katja se danas iz neobjašnjivog razloga baš udesila i za svojih dvaanest dana izgledala je veoma sexy.Mihaela nas je kupila svojom izrazitom oštroumnošću; ona nije mnogo marila za izgled.

„Zdravo, Juri“ povikaše obe kada je siva ajkula skrenula iza ćoška od algi. “Zdravo vas edve ukusne garnelice“ odgovori hrskavičava riba i smaže  greškom Katju, a da je nije ni pitao da li sme. „izvini, Mihaela, ali mnogo sam gladan.“ Juri se malo postideo, znao je i lepše da se ponaša. „Ah, Juri“, nasmeja se Mihaela „s tobom uvek isto“. 

No, kako je Juri i dalje bio gladan, gricnu dobar deo svoje poslednje drugarice i uživao je u ukusu. Pre nego što ju je ceo smotao, začu kako ga njegova drugarica doziva:“Hej, Juri, pa još ti nisam vratila knjigu! Ne bilo ti zapoveđeno, idi u biblioteku kod Marijaninog groblja – neću ponovo da plaćam kaznu. Hvala i do viđenja.“ 

Juri je znao šta je bio dužan  svojoj prijateljici,pa strpa Mihaelinu knjigu i karticu u gubicu  i uputi se ka podvodnoj biblioteci.  

Tu, na najdubljem dnu mora, nalazila se najmoćnija zbirka podvodnog znanja. Juri pozvoni na teška vrata od stene lave i odzvižda kratku pesmicu dok je čekao ; ubrzo mu otvori stara mudra bela ajkula i upitno ga pogleda.Juri je pozdravi pun poštovanja blagim naklonom. „Eh, ja bih ovde vratio jednu knjigu...eh, i to od moje drugarice, hm, zove se, trenutak jedan, zove se „Proždrljiva čudovišta iliti zašto ajkule nemaju prijatelje“. I tada mu sinu pred očima kako kakva reckava krljušt grgeča.“Hej, pa time je mislila na mene!“ Juri se stuži i tako je ronio suze, jer je shvatio da se opis“proždrljiva čudovišta“ u potpunosti odnosi na njega. 

Stara bela ajkula ajkula primeti Jurijevu potresenost  i povuče klinca za peraje u njegovu biblioteku, gde ga je malo utešio. „Dođi Juri, želim da ti nešto pokažem, što možda može ad ti pomogne.“ Vodio ga je kroz nekoliko veoma dugačkih hodnika i svuda su bile tajastevne stare knjige koje su loše mirisale. Juri poče da se guši, desnim perajem zatvori oči i potrča ka regalu od čelika. Zaobiđe neke male merdevine i staru mediteransku vaznu. Na kraju obojica uđoše , bez većih gubitaka, u jednu mračnu prostoriju, u čijem je središtu stajao kvrgav sto od hrastovine. Satra bela ajkula nupadljivo pokaza na veliku prastaru knjigu .“Tako, Juri“ reče on „ti imaš problem sa stavom. Moraš više da razmišljaš o drugim živim bićima na ovoj planeti. Bila ona smešna ili ne, sve su to tvoja braća i sestre, kanadski mošusni pacov, baobab ili tupson. Nemam ništa protiv lanca ishrane, ali moraćeš više da paziš koga ili šta jedeš ili s kim ili čim sklapaš poznanstva. Ova knjiga će učiniti da razmiliš, tupane!“ I tim rečima odpliva odatle stara ajkula . 

Jurija nešto strefi po sred glave.On sede na široku,neverovatno udobnu hoklicu od anemona i otvori prvu stranicu. 

„Dobar dan, Juri“ pisalo je tamo. „Mislim da si sspreman da pođeš na put oko sveta  da otkriješ novi život i nove civilizacije. Na ovom putovanju srešćeš bića koja su tako čudesna, da ih ni u svojim najhrabrijim snovima nisi mogao da zamisliš. Ova knjiga je uistinu mnogo više od pukog leksikona. Ona je telefonski imenik, Stari Zavet, Dating Service, kuvar i internet. Dakle, uživaj, mala siva ajkulo.“