Kule od slonovače
(1999)

 

 
 

Bio jednom jedan gavran, crnji od najcrnje noći. Živeo je usamljenički život na najbolji gavranski način;već dugo je bio naseljen na plaži. Gavran, crn sa užarenim očima,   bio je moćna ptica i njegovi susedi su ga veoma poštovali. Njegova kuća je bila kula od čiste slonovače, bela i svetlucava štrčala je iznad mora. Ljudi su danima i noćima mogli da posmatraju gavrana kako gore, s prozora, gleda u zvezdano nebo, ili kako pogledom motri na polja i kako želi da ispita dubinu okeana. Gavran nije pričao i nije negovao društvene kontakte osim onih koji su bili vezani za stvari koje je jeo i posmatrao. No, to su uvek bila bića koja nisu umela da pričaju. Niko nije razumeo gavrana, ni njegov način života. Bio je stran i strašljiv. 

Jednog dana se desio težak zemljotres i sve životinje i stvari, pune straha i užasa, su se sakrile u svojim kućama .Zemlja se izvitoperila, gnezda popadala s drveća, a rupe na Zemlji su zjapile. Mnogi su iz svojih skloništa mogli da posmatraju kako je i sama, velika moćna kula od slonovače užasavala gavrana priklanjajući se bujici. Kada je potres prestao, činilo se da se stanovnik kule rastao sa ovim svetom, jer se njegov beli dom srušio u more.  Gavranovi susedi su se složili da ga je njegova izvitopirenost i otuđenost koštala života. Neki su čak tvrdili da je to odavno bila njegova sudbina, a ko ne učestvuje u svom životu,on  mu se oduzima na brz i najstrašniji način. I dok su tako mudrovali, oko njih je umirala Zemlja čije znakove još nisu umeli da protumače. Tako su trunuli, borili se za svoju golu egzistenciju do poslednjeg otrovnog udaha koji je za sobom ostavio katastrofu.  

Crni gavran je bio sve drugo osim mrtav. Sam je preneo svoju kulu u more, nahvatao svoje omiljeno korenje i odleteo preko sedam kontinenata na novi svet ostrva. Tamo je sebi sagradio novu kulu, na prozor stavio mladicu smreke i posmatrao široko more.