Kolonija gavrana 

(1999)

 

 
 

Bila jednom jedna skupina gavrana. Ona je osnovala koloniju u kojoj se u svemu i preko svake mere preterivalo.U njoj je bilo oko 12 miliona gnezda u visokim krošnjama, sa kojih je pucao pogled na more. Gavrani su bili srećni što su pronašli tako lepu kuću. 

Jednog dana je došla strašna oluja  i okomila se na obalu. Iščupala je svo drveće i razmrskala sva gnezda, onda je udarila more tako jako da se ono podiglo do krošnji. Oluja je donela sa sobom ledenu hladnoću koja se pobrinula za ostatak. Toliko je bila jaka da je na kraju od velikog broja ptica ostalo još samo dvanaestoro dečice- svi ostali su strašno završili. A kada se jeziva noćna mora smejući povukla, dvanaestoro malih prijatelja zakorači po bojnom polju i oplaka svoje rođake i poznanike. Sve je bilo uništeno- drveće popadalo, gnezda raznešena, roditelji , braća i sestre utopljeni i oduvani. Ova dvanaestorka odluči da odmah krene odatle ali da nikad ne zaboravi ovo mesto uništenja.  

Duboko u unutrašnjosti kontinenta ptice su ponovo obrazovale novu malu koloniju i sagradile nova gnezda,venčale se među sobom i napravile  svežu generaciju dece gavrana. Polako su postali srećni, ali nikad nisu zaboravili. 

Nakon mnogo godina, deca dece gavrana, koji su tada pobegli, postade stara i seda, a blagi povetarac se usput dovukao i pomilovao mudra lica gavrana. „Beži, loši vetru!“ povikaše gavrani i smutiše povetarac „Nestani, ubico!“ „Ali, o čemu se radi?“ upita vetrić „nisam ništa uradio! Tek sam malopre nastao!“ Tada gavrani primetiše da je vetar još sasvim mali i ponudiše mu da se smesti kraj njih.A onda mu ispičaše priču svojih predaka kako ih je vetar sve pobio i uništio njihovu postojbinu. Vetrić je bio mnogo tužan i plakao je danima. Na kraju ustade i reče:“Veoma se stidim što sam vetar i večno ću se stideti. Sva moja deca i svaki vetar treba u svako doba da zna šta se nekada desilo i svi treba da pognu glavu sa tugom i  molbom za oproštaj svaki put kada vide nekog gavrana. Od sad pa do kraja svih vremena mi vetrovi treba da budemo sluge crnih ptica, jer ono što se desilo nikad neće moći da se zaboravi i oprosti. Proklet bio  onaj vetar koji to zaboravi !“ Tako reče vetrić i gavrani obrisaše suze , jer pomisliše na svoje rođake koji su tada umrli i na to da je sad vetar  razumeo šta je počinio pre mnogo vremena. 

I tako od tada vetar služi pticama i nosi ih kud god i koliko god one to požele i to bez kredita i čekova na odloženo.