Čarobnica 

(2001)

 

 
 

Jutros rano sam sreo čarobnicu. Sedela je u kafiću, udaljena par stolova od mene. Pisala je nešto na ceduljici dok ja nisam mogao oka da odvojim od nje. Lice joj je bilo kao sunce, sijalo je u prostoriji.Bio sam siguran, čak i da sam sedeo leđima okrenut njoj, da bi njena mađija bila isto tako delotvorna, jer sam osetio jasno na svojoj koži njenu savršenu dušu, toplu poput sunčevih zraka. Ovakve susrete nemam svaki dan i od tog jutra sve vreme mislim samo na nju. Da li treba da objasnim zbog čega me je začarala? To ne bih mogao, magija se ruga svakom opisu, jer čarobnice začaravaju nevidljivo, one su vladarke malih vila osećanja u našim srcima. 

Tako sedim kod kuće i potpuno sam zatečen. Znam da je znala šta je učinila i znam, opet ću je videti i onda ću joj se obratiti i ona će se nasmejati i još više me začarati, biću blizu suzama, njenim usnama i voleću je. Biće tako, jer se ovakva začaravanja ne dešavaju bez razloga, uvek idu putem koji je već određen.

A moja čarobnica je sebi mene  poželela, njeni čarobni zraci su tamo u kafiću mene tražili, mene našli i uhvatili. Od tog trenutka pripadam njoj i ponovu ću je videti. 

Moram odmah da je vidim. Vraćam se brzo u moj kafić a ona ponovo sedi tamo i ja joj kažem da li smem ovde da budem kraj tebe, a ona kaže, ona drhti i kaže, pa sve vreme sam mislila na tebe, šta si učinio sa mnom, ti si me začarao, a ja sedam , smejem se i dajem joj ruku a sunce nam obojima sija na licu.