Devojčica i baobab 
(2001)

 

 
 

Na jednom malom opustelom ostrvu negde u Sredozemlju živela je devojčica. Zvala se Huanita Moreno i svi su je znali jer je bila zaljubljena u jedan babobab i posećivala ga je svaki dan posle škole. Sela bi ispod njega, oslonjena na njegovo stablo i tako pisala domaće zadatke. 

Drvo je bilo nešto posebno, jer je na celom ostrvu bilo samo crvenih stena i tamnozelenog žbunja, nekoliko smeđih, opustelih grana i pre svega, morskog plavetnila i nikad ranije nije bilo tako zdrave, zelene, napredne biljke kao što je bio Huanitin baobab.Pre skoro deset godina, ubrzo po Huanitinom rođenju, jedan seljak iz susedstva je primetio jednu neverovatno jaku mladicu na brdu u blizini njihove porodične kuće. Mora da je tada baobab  imao tek neku nedelju, ali od tog trena počeo je da raste brže nego što je to čovek mogao da vidi. Kada je Huanita dovoljno porasla da može da sedi ispod drveta, baobab je već bio dovoljno velik da joj obezbedi senku, bio joj je blizak. 

Drugi ljudi na ostrvu su je ismejavali kada bi prolazili kraj njega, mi ćemo ti ga poseći, tvoje drvo, smejali su se, kada ti dođe onaj Pravi, videćeš, no, devojčica ih uopšte nije slušala. 

Ujutru na putu do škole je prošla  kraj drveta,dok je na povratku kući duže ostala  kraj njega, a uveče pre odlaska u krevet, baobab joj je poklonio list za laku noć. Drvo je sigurno bilo visoko 7 metara na dan kada se devojčica razbolela.Morala je da leži u krevetu, toliko je bila slaba. I to sve više iz dana u dan.Sa svog prozora mogla je da vidi svoje stablo, koje je tužno stajalo na bregu. U svojim mislima  stajala je kraj njega. Roditelji nisu znali šta se dešava sa njihovim detetom, voleli su je, ali Huanita im je postala tako strana i daleka. Samo je gledala oca i majku, smešila im se i mislila, ja ovde ne pripadam, dragi moji. Ja ovde ne pripadam, dobro je. Nakon dve nedelje u predvečerje, Huanita je umrla sa suzom u oku. Za baobaba. Ljudi koji su radili u poljima, videli su kako je veliko drvo, kao od kakve snažne oluje, izgubilo svo lišće u jednom trenu i odmah su znali da je devojčica mrtva.Sledećeg proleća mu je prva oluja iščupala korenje i baobab postade još samo sasušena grana, potpuno mrtva i uništena. 

Mala Huanita je zakopana kod svog drveta- odnosno ono što je od nje ostalo zakopano je tamo gde je ostalo nešto od njega. I danas tamo,na ostrvu gde su elementi bliži jedno drugome više negde bilo gde drugde na svetu, baš tu, na njihovom zajedničkom grobu, raste buket ruža koji uvek cveta, čak i po najhladnijoj zimi i najvećoj žegi, pa i u najdubljoj vodi.