Za jednu ruku punu ovce
Za Anne, 2004

 

 
 

Pokloni mi ovcu, reče mi jednog dana moja draga prijateljica Anne, a ja sam pomislio da sam pogrešno čuo. Kakva otkačena želja! Gde da nabavim ovcu!?! I, moliću lepo, gde će ona posle da živi?Nisam znao da bi Anne uskoro napravila farmu, ili da bi živela na Novom Zelandu. Takve stvari se ne pričaju glasno, pomislio sam, jer, šta će onda ljudi da pomisle kad čuju da neko želi ovcu? Mislim, meni može da se kaže, ali prvi sam ja počeo ozbiljno da razmišljam o duševnom stanju moje drugarice. Ovca?! Možda sam ipak pogrešno čuo „Pokloni mi san (Schlaf/san  i Schaf/ovca prim. prev- pokloni mi nešto ljuto(Scharfes-ljuto) dvosmislenost nije njen stil- ne, ona uvek priča samo u jednoj konotaciji. Anne hoće ovcu. Od mene! Verovatno treba još i štalu da joj sagradim, da je ošišam i da joj ištrikam pulover.Da li vas to raduje? Ne znam. Neću da idem do Haja i mu odmah tražim da mi pokloni gusku s plavim stopalom. Tražiti takve stvari, ili uopšte stvari, zahteva određeno odsustvo bola, koga poseduju svi uspešni ljudi. Ja ga ne posedujem, naprotiv, u minusu sam 1000 te osobine. I koliko god bila otkačena ova želja, naravno da ću je ispuniti mojoj prijateljici Anne. I to posebno lepu. Potpuni idiot! 

Nacrtaj mi jednu ovcu. To znam! Jednostavno! Cap, ovca nacrtana. Moliću lepo, bum! Gotovo. Pokloni mi ovcu? Kako to da shvatim? Nakon nekoliko dana nervoznog tumaranja tamo-vamo i nakon nekoliko šoljica crne kao crnci kafe, smestih se sa radosnim izrazoma na licu za svoj pisaći sto i- nisam napredovao ni jedan jedini korak. Nije išlo. Mora da otpadne ovaj nejasan plan.Žurno sam obukao kabanicu, utrčao u loše vreme, skočio u prvi bus, odatke u voz, iz njega u avion i pre nego što sam mogao da se pređem, već sam sletao na Kardif, Vels , i shvatio da u kući nisam zatvorio ulazna vrata. Pst, ako su mi izneli šporet. Ma, sve jedno, pomislio sam- spavaću u štali, kod Anne-ine ovce ili gde god. 

Trčao sam po gradu dok mi se nije ukazala povoljna prilika da ukradem mali crveni auto. U njemu sam udobno vozio po sve manjim ulicama, koje su imale sve više L’s u svojim nazivima. Odjednom me prošla želja i kad je nestalo benzina izašao sam iz kola na sred fantastične poljane. Sakrio sam mali crveni auto kod jezerceta kako bih sakrio dokaze protiv mene. 

Malo sam disao. Dobro je mirisalo, na more i na sveže pokošenu travu i kišu i pokislog psa...pokislog psa?Bljak! To ne miriše lepo! Ma, ko ovde miriše na pokislog psa? Otvorio sam oči i počeo polako da se dobro posmatram. Pri tome sam i pored svih opasnosti pustio da mi nos pomaže. Ništa nisam otkrio. Odjednom me neko potapša po ramenima. Uplašio sam se... Neko reče iza mene.....“Izvinjavam se, ne volim da smetam, ali da ne putujete možda na Jug?“ Polako sam se okrenuo“Ko...ko si ti...“ prozborih.“Zovem se Ovca. Mokra Ovca“. reče Ovca i skide naočare za sunce.  

Ubrzo su modaliteti bili pojašnjeni- poveo sam Ovcu sa sobom na Jug, jer sam mu objasnio da tamo ima sjajan mali stan u kome može da stanuje. Naravno da mu nisam otkrio da je poklon u pitanju. A ni Anne nisam otkrio da to nije poklon. Ali, Ovca je bio srećan i sprijateljio se  sa Anne, a i Anne je bila srećna, jer je imala Ovcu. A ja, ja sam, takođe, bio srećan, jer zapravo nisam ništa uradio a ovo dvoje su mislili da sam sjajan provodadžija. Nisam znao da li sam luđi od drugih provodadžija, ali šarani me se još uvek plaše. To pomislih i napravih malo drugarsko neverstvo.