Žirafa se dosađuje

(2002)

na srpski prevela Danijela Pavlica

 

 
 

Žirafa je uvek spavala kraj otvorenog prozora kako bi joj sunce, ptice i jutarnji vazduh pomogli pri razbuđivanju. Sinoć je puno padala kiša i vazduh je mirisao na vodu i leto, upravo onako kako je Sabina najviše volela. Protegla se i trepnula pospano ka velikom kestenu ispred njenog prozora. No, to što je videla, veoma je začudilo, jer iako je bilo leto , drvo u njenom dvorištu nije imalo ni jednan jedini list. Gole grane su tužno štrčale i dosađivale se. Sabina se izvuče iz kreveta, protrlja oči i strašno se naljuti jer joj je stradala panorama. Odlučila je da nakon doručka podrobno ispita razlog tajanstvenom begstvu lišća i obuče svoje specijalno odelo za ekspediciju . Onda potraži opasač za pištolj u starom sanduku i očisti mamuze . Sabina, velika, ponosna, lepa žena pogleda svoj mali, jeftini , glupi sat. Bilo je deset do dvanaest.

Kada je stala na ulicu po bleštavom podnevnom suncu, morala je da štuca jer je pojela previše kornfleksa. Negde se čuo zveket prozora, no nije se ni videla ni čula ni jedna duša. Vetar je oduvao stare novine po ulicama i negde daleko razgovarao je cvrčak sa jednom vidno loše raspoloženom ženom. Sabine pogleda svojim velikim smeđim orlovskim očima po ulici i prestravljeno zaključi da ni jedno jedino drvo više nije imalo lišće. No, kako je ova neustrašiva devojčica bila šerif i čuvar prirode u slobodno vreme, odluči da pronađe kradljivca lišća i da ga privede pravdi.Bila je sigurna da je lopov u pitanju jer je, kao prvo,vest da je svo lišće u gradu odjednom odlučilo da se otarasi svojih lisnatih prijatelja čista glupost, a kao drugo, duboki tragovi kopita jasno ukazuju na lopova.

Sabina je sledila tragove, nos joj je uvek bio u pesku, šljunku. Tako je impozantan trag vukao ka zapadu, sve dok nije stigla do tačno desetog kilometra dugačke peskovite plaže i dok joj nije ušla voda u nozdrve. « A-pćiha!» reče hrabra devojčica i skide svoju mokru odeću da se osuši na suncu. Pogledala je nervozno oko sebe jer je imala čudan osećaj kao da je posmatra kakav veliki slon iza osušene grane. No, kako je to bila prilično idiotska pomisao, vezala je oko pasa maramu i kupila je u baru na plaži kolu sa kojom se udobno izvalila na stranu.

«Psst...» čula je kako neko šapuće baš u trenutku kad je htela da zaspi. «Pssst....Zdravo...Sabino! Pogledaj me ,ovde gore!» Sabina sredi svoje duge noge i uputi pogled u pravcu jugoistoka. Iz jednog relativno malog, možda pet puta pet metara velikog žleba viri neka glava. Žuto-smeđa glava sa dugačkim vratom. Sabina ustade i ode do bare. «Izvini, Sabino, ali možeš li, molim te, da mi pomogneš? Skočila sam ovde da se rashladim, a sad ne mogu da izađem..» Žirafa istegli dugačak vrat i napravi pokret koji je trebalo da isprovocira njeno izvlačenje. Sabina zabaci svoju crveno smeđu kosu i povuče žirafu ne obraćajući pažnju na to da je najmanje deset ljudi na plaži palo u nesvest posmatrajući njene grimase.

Kopitar sa preterano dugačkim vratom je bio nešto upadljiviji nego ranije i njegovi pokušaji da se sa svojih 5,80 metara sakrije iza takođe velike, no ipak 4 metra niže Sabine, bili su ekstremno beznadežni i šašavi. No,ipak, žirafa zagrli Sabinu odpozadi i priljubi svoj vrat uz njeno uvo. «Mnogo, mnogo ti hvala što si me spasila, najmilija Sabino! Sigurno bih umrla od gladi u toj glupoj rupi.» I skotrlja se žirafina suza niz obraz , produži niz nos i pade pravo Sabini na glavu. « U redu je, žirafo. To sam rado uradila. Kaži mi da li znaš možda ko je svo lišć....Hej! Zašto ovde tako miriše na kesten?! Šta ti je to u ustima!» Žirafa se ponašala kao da nije ništa čula i poče brzo da žvaće..»Mmmhmm ja...mhab mhnik u ust....a...M...kako? «mrmljala je.

Sabinine žile na vratu opasno otekoše i u jednom skoku zasedla žirafu i obesi joj se oko vrata: «Ajde, pljuni to, pljuni!» I drmusala je tako snažno dok se ova ne predade konačno i izbaci venac kestenja. «No, dobro, u pravu si. Žao mi je. Bilo mi je užasno dosadno a onda sam pobegla i ogladnela. Tvoje drveće je taaako ukusno! Izvinjavam se...» Sabina, hrabri spasitelj drveća razmisli malo. »Pa, zar ti uopšte nemaš prijatelje? Šta ćeš sada da radiš? Gde živiš? «upita ona tužnu žirafu. A ona joj ispriča da je u zoološkom vrtu mnogo glupo a uz sve to joj nedostaje i drugar za igranje. Onda je jednostavno utekla . «Znam šta da radimo», reče Sabina i skoči na žirafina leđa u svom odelu za super podvodnu ekspediciju i munu mamuzama. Sabina je poslala žirafu u more, ali išle su samo po mestima gde je voda bila ili ispod dubine od 5,8 metara ili tamo gde su plivale sklati. Nakon nekoliko sati napornog puta stigle su na prelepo usamljeno karipsko ostrvo. «Tako», reče Sabina, «ovde možeš da sagradiš kućicu.»I pomogla je žirafi u građenju divne kućice na plaži. Ostrvo je bilo puno ukusnih svežih bukvi a i igralište za žirafu je bilo tu. «Ma, ko ga je izgradio?» «Ja, naravno ja!» povika iz daleka neki glas. Iz šume izlete sasvim špicast žirafaman. Sabinina žirafa se brzo sruši od sreće i tada se dve životinje tako žestoko poljubiše bez ikakvog zagrevanja da se Sabina brzo pozdravila sa njima. No, obećala je da će često dolaziti, jer je velika žirafa osvojila njeno srce, kao što je i ona osvojila žirafino. Naša žirafa pokloni na rastanku Sabini jedan javorov list i reče joj da ga stavi na golo drveće jer će mu to pomoći. «Oh, donesi mi sledeći put malo čokolade» reče žirafaman. Tada se svi zagrliše i Sabina otpliva što pre da ne mora da gleda još žirafinih nepristojnosti. Kada se vratila kući, već se spustio mrak. Bila je tako umorna da nije ni čizme mogla da izuje već pade kao mrtva u krevet.

Ujutru je Sabina mirisala leto već pri ustajanju, pogledala je sa prozora i videla svo lišće na svom mestu. «Kakav čudan san», pomisli i protrlja oči. Na njenom noćnom stočiću bila je činija kornfleksa i poruka od njene mame; »Dobro jutro spavalice, prijatno». Udesno, ka gomilici peska nalazio se svež javorov list. A on je izgledao nekako sumnjivo, kao da ga je gricnula neka žirafa.