Pod vodom, specijano izdanje

(2000)

na srpski prevela Danijela Pavlica

 

 
 

Nisam je video 35 godina a sad sedi tu tik ispred mog nosa. Razumljivo, vreme je stalo i njena svetlost me je obasjala, bila mi je najbolji prijatelj i još uvek je. Toliko sam dugo čekao ovaj trenutak i zakleo se da neću pući, ne nakon svih ovih godina. « Još uvek te volim,» rekoh.

Skočio sam u vodu i pustio sam da me voda nosi. Ništa više neće biti kako je nekad bilo. Sunčevi zraci padaju preko mojih ruku dok lagano tonem. Mislim da more još nikada nije bilo tako mirno i plavo. Uopšte nisam znao koliko ima različitih plavi. No, dok se tone, čini se da je svaki centimetar mora druge boje.

«Kao prvog dana. A možda pre kao trećeg ili dvanaestog.» Nije odgovorila. Morao sam da sedim, kao u jednom Markesovom romanu, i suza mi se slila niz obraz. «Nikad te nisam volela», povika ona. Ona nije zaista vikala, već se činilo da je vikala svaki put kada bi pričala.

Zamišljam da sam astronaut i da nisam na zemlji. I to je nekako tačno. Da li lutam na gore ili na dole, na kraju je svejedno. Jedna mala žuta riba mi prilazi i ćušnu me.Da li ljuta? Uvredi se nakon što sam je opsovao. Možda sad ide po svoju braću, ali ja uopšte neću da se svađam.Želim samo da nastavim da tonem, u miru.

«Kaži mi, kaži mi da si za sve ove godine srela nekog, sa kojim više deliš, ko ti više veruje, ko te je više voleo i sa kim si se tako bolje razumela nego sa mnom. Kaži mi.» Ona ćuti.»Šta je ljubav? Šta je ona za tebe? Naravno da me voliš, uvek si me volela. To što tražiš ne postoji. Bože na nebesima! 35 godina!»

Žena koju sam neizmerno voleo sedela je preko puta mene i gledala u plavo nebo.Vetar joj pomilova kosu i izgubi se negde u okolini. «Žao mi je», reče, «Ne volim te.»

Plavetnilo je tamnelo i postajalo sve simaptičnije. Mislim da je interesantnije da kažem nešto slatko nekoj ajkuli nego da kažem nešto ružno politički korektnom delfinu. Tonem dublje, no ostaje svetlo oko mene- male svetlucave ribe sigurno će mi osvetleti put do morskog dna, ili malo sunce u mom srcu. Odjednom izroni ispred mene prilično velika ajkula i pogleda me kao da joj smetam. «E, malo sutra ćeš me uhvatiti, mazgo jedna!» prodra se tako užasno. No, odjednom nije više bila ljuta i postade poverljiva. A i ova plava ajkula mi je postala sasvim draga. Ostala je dugo kraj mene i pomogla mi je da nastavim ka dole. «Reci mi kuda zapravo hoćeš?» upita me. «Hm, pa neću baš bilo kuda. Tonem. To je nešto drugo. To nema niakkve veze sa htenjem, moranjem ili umećem. To se dešava..» Plava ajkula nije bila zadovoljna. Nešto je na njenom licu ukazivalo na to. Mislim da to ima veze sa tim što smatram da su zaobljene životinje grozne.Životinje moraju da budu špicaste. Ptice zbog svog kljuna imaju , naravno, odlučujuće prednosti na mojoj skali simpatija, ali se pod vodom retko sreću takve životinje osim crnih gavranova. Dakle, ovde dole je ajkula verovatno najšpicastija. Ona pokazuje svoju ozlojeđenost ka meni tako što se zaobljava. To može da bude vrlo neprijatno, a I izgleda grozno.A ova draga plava ajkula je bivala sve oblija I oblija dok se nije izgubila . Tonuo sam razočarano sve dublje I vratio sam oblu plavu ajkulu nazad u visinu, tamo gde takve ajkule katkad moraju da stoje. A ja sam išao dalje I uskoro se ništa nije moglo videti osim svetlosti malih svetlucavih riba.

Još uvek je bila čudesno lepa kao i ranije, vreme je učinilo njene crte lica još jasnijim i oštrijim. Više nisam bio mladić kao onda kada smo bili nerazdvojni, moj život polako naginje odlukama. Moj život je bio moja ljubav ka njoj. To je, doduše, već bilo jasno, kad sam ubrzo propao, no nisam se nešto nervirao zbog toga. Ona ustade, zagrli me shodno okolnostima bez srca i ode.

. No, to ne znači da od određene dubine pritisak zadaje bol. Čak je I mojim zubima bilo super . Ako ko odluči da živi ovde dole, na snagu stupaju propisi morskih devica. Ali to , da se morske device pokazuju tek kad neko odluči da pokaže čistu ljubav, je stvarno preterano.A možda je upravo drugačije. U svakom slučaju, sve je laž, može se bez problema stići na dno I tonuti dalje bez posledica. Dakle, kada sledeći put budete slušali budalaštine nekog ronioca, nemojte da oklevate, već lupite perajem ludaka po glavi dok ne dobije ronilačku bolest ili dok mu ne odlete veštački zubi. Ali, molim vas, pažljivo.

Sedeo sam tu još neko vreme, posmatrao sam luku, brodove koji su na ušću plovili tamo-vamo I mnoštvo ljudi koji su nervozno trčali u gužvi.”Ma, dobro je”, pomislio sam.” Nema ptice, života. Nema ptice, čak ni male.”

No, da se vratimo mojim svetlucavim ribama . Jedan šaljivčina je mom prijatelju koji osvetljava put okretao svetlo plavu svetiljku na leđnim perajima. Haha. Mnogo smešno. Svetlosni efekat je oko nule do minus dva. No, uprkos tome, puštam se dole među 12 miliona tona vodenih stubova. Upravo je prošla jedna morska device kraj mene I htela da me obrlati. Velika, jaka, lepa, pametna I predusretljiva bila je ona. Uzeo sam svetlucavu ribu I poterao je ka gore.a sada sam opet siguran:”Život je ajkula, mala, ljupka bela ajkula."