Delfin dobija kablovski priključak

za Antje
(2001)

na srpski prevela Danijela Pavlica

 

 
 

Jednoga dana se velika tama nadvi nad Sredozemljem i svi se delfini i tune uplašiše i sakriše. Voda je postala hladna, nebo crno a boje nestadođe. Jedino su se bele ajkule, svaka za sebe, osmelile da rone na otvorenom moru; čak su i samozvani gospodari mora bili nervozni i nesigurni. Morsko dno je sve više postajalo pesak, biljke su umirale, a sve ribe koje su negde bile plave, crvene, žute ili šarene, su izgledale kao da ih je progutao mulj mlečnog dna. Za nekoliko sati je u Sredopzemlju već vladala jad i beda , a čak su se i vesele tufnaste ajkule tužno gledale, sve vreme ćutke.

Negde u ovo vreme je živeo i Finny, mali delfin. Važio je za hrabrog i pametnog među svojim prijateljima zato što je proputovao čak i veliki Antlantik, sasvim sam i to samo sa ruksakom.Finny je na tom putovanju video mnogo toga, ali ovako nešto, kao što se sad dešava u njegovoj otadžbini, nisu videle njegove male crne oči. Kada je došao do sluzave stene svog rodnog ostrva, seo je na omiljeni hrid i pomislio:“ Eh, tako. Šta sad da radim?“ Finny je bio očajan. Tama je bila tako moćna, šta da preduzme on, mali delfin, protiv toga? No, on je bio jak, hrabar i pametan. Ali, njegove delfinske sposobnosti su imale granicu. Zapravo on je bio ponosan na to, što se kao jedini od svoje vrste, popeo na hrid. Tako je samo sedeo i buljio u Sredozemlje koje je postalo tamno.

Njegov zlovoljan pogled iznenada pade na jednu malu tačku na plaži. Ličila je na komadiće papira, možda malo đubreta, ali ono što je bilo neobično je to što je imala boju. Da, tačka je bila bez dvojbe crvena. Finny skide svoja peraja i potrča ka tački.Ono što je tamo ležalo bila je knjiga. Tako lepu knjigu Finny još nikada nije video, bila je šarena i puna slatkih životinja. Listao ju je mali delfin kao u transu i posmatrao je sve sličice sa pticama, medvedima i pingvinima- i svi su imali šarene stvari i svi su se smejali. Knjiga je već bila delimice uništena od temperature i vlage, no on je pronašao da daleko gore na severu mora da postoji neka mala žena koja će ponovo vratiti boje u njegov svet. I Finny odluči da pronađe ovu malu ženu i krenu ka severu , pa preko Antlantika kako bi vratio boje i svetlost svom svetu.

Kada je posle nekoliko meseci ,preko kanala Dortmund-Ems i reke Aa pristigao u Aa jezero, bio je jako umoran i klonuo. Legao je na jednu livadu i odlučio da se odmori. No, u Aa jezeru je bilo tako odvratno da je prvo morao da se ispovraća, pa tek onda da spava. Međutim, kako bolesni delfini privlače pažnju, jedna mala osoba ga je na obali uzela i odnela kod kuće u svoj krevet. Kada se Finny, hrabri delfin, probudio, ležao je u jednom sasvim šarenom , udobnom krevetu za delfine i dobio je šolju zelenog čaja. „Zdravo, mali delfinu“ reče lepi glas Finny-u „Ja sam Antje, a šta ti radiš u jezeru Aa? To ipak nije mesto za delfina.“ „Oh, ti si Antje? Ali, molim te, Antje, pomozi mi, moj svet je postao mračan i bez boja, molim te, molim te da bude ponovo šaren! Boje mi mnogo nedostaju i svi moji prijatelji se strašno plaše!“ ciknu mali delfin i oči mu zasuziše. „Ne plaši se, moja mala ribo, odmah polazim i pomoćiću ti!“ reče Antje pomilovaši Finny-a po glavi. „To je lepo od tebe, Antje, ali ja nisam riba. Ja sam sisar.“ „Znam, mali delfinu, htela sam samo malo da te naljutim.“ „A, dobro, onda možemo da krenemo!“ I oboje krenuše na put ka Sredozemlju..

Kada su Antje i mali delfin stigli na plažu, sivi oblaci su još uvek prekrivali crno more, a mala žena porazmisli i reče:“ Nemaš brigu, Finny, sve ću očas posla ponovo da vratim u šareno.“ I uzela je svoje četkice i boje i počela da slika. Mali delfin se smestio na svom hridu i video kako stena ponovo postaje smeđa, plaža bleštavo bela, drveće zeleno i nebo plavo. Tu su bili i njegovi prijatelji, tufnaste ajkule su dobile lepše tačkice nego ranije, a odjednom su došle i ribe-papagaji i jegulje, čak je a par belih ajkula je dobio prijateljsku boju. Kada je Antje odložila sa strane svoj alat za slikanje, Finny-eva otadžbina je ponovo sijala u svoj svojoj lepoti, sunce je sijalo i sve su životinje bile radosne i srećne.

Mnogo ti hvala, draga Antje , što si nam vratila boje.“ No, Antje je samo mahnula i nadala se da će ponekad posetiti nove prijatelje. I tako je došlo do toga , da je Antje postala rado viđen gost porodice malog delfina i čak je smela tu i tamo da sedi na stolu... Najviše su zajedno gledali tv i pili kafu s mlekom. A to je zabavljalo Finny-a jer delfini nemaju kablovski priključak.